HOP.LA!


šta kaže irena ristić?

premijera: 17. januar 2015.
repriza: 20. februar 2015.
u 20 sati @rex beograd

do sada je pronađeno pedeset i devet  žena po imenu irena ristić koje su pozvane da se upoznaju i da odgovore na nekoliko pitanja. njihove lične istorije razlikuju se po mnogo čemu: variraju  iskustva, htenja i izbori, koliko i konteksti u kojima su odrastale. razlikuju se one i po socijalnom, obrazovnom, profesionalnom i porodičnom statusu, po uslovima u kojima žive, po ukusima i stilovima, po verskim, ideološkim i seksualnim opredeljenjima. razlikuju se i njihovi doživljaji istorijskih kretanja i obrta na prostoru bivše jugoslavije. ime su dobile u različitim vremenima, a odnos zajednice prema poreklu imena određivao je donekle i njihovo pozicioniranje u okruženjima u kojima se se nalazile tokom života. sledstveno, nisu sve ni spremne da se upoznaju, ili da svoje mišljenje istaknu u javnom diskursu. ukrštanjem ličnih narativa o poreklu imena sa narativima svojih imenjakinja, autorka istražuje  moguće tačke dodira:  šta bi još moglo da ih spaja, sem imena koje su stekle sticajem okolnosti, i koje, mahom, nisu birale.

„šta kaže irena ristić?“ ispituje granice ljudskog susreta u kontekstu jednog iscrpljenog i atomiziranog društva. pitanje je da li se skaredni individualistički modeli mogu zameniti novim vidovima solidarnosti, u kojima se nepoznate i udaljene osobe povezuju radi prepoznavanja i razmene mišljenja, koliko i univerzalnih ljudskih iskustava. da li je uopšte moguć nastanak konstrukta koji osnažuju zajedničko delovanje na opštem i na lokalnom planu? u ovom trenutku čini se nužno stvaranje protivteže sve izrazitijoj društvenoj segregaciji koja indukuje nepoverenje i ideološke sudare, kao i doživljaj izolovanosti, nemoći i prinudne ravnodušnosti.

rad je polimedijske strukture, zasnovan na ukrštanju performativnih i video elemenata, a materijal za izvođenje nastao je na osnovu biografskih podataka, intervjua i odgovora učesnica na upitnike maksa friša iz njegovog “dnevnika 1966-1971”.

autorka: irena ristić

scenario: irena ristić i irena ristić
izvode: irena ristić, irena ristić i irena ristić
saradnja na scenariju: anđelka nikolić i miloš paunović
kamera: aleksandar papajić
montaža: david damjanović
muzika: ah ahilej
dizajn: mihaela drakulović

produkcija: hop.la!
podrška: orange studio, quad i ministarstvo kulture i informisanja republike srbije

izvod iz recenzije: “postavlja se pitanje da li je moj lični stav autentično moj, ili je zajednički, opšti, daleko više nego što pretpostavljamo i što bismo voleli da jeste. dolazi se do zaključka da ime nije sudbina, ali može da bude dobra ilustracija kako oni na pozicijama moći (država, crkva, veleposednici, roditelji, muževi) vole da predstave sopstvenu volju kao sudbinu, kao nešto što je upisano u zvezdama, što je tradicija, što je volja božja, što je prosto tako, prirodno.
kao i dnevnik maksa friša, i ova predstava-poema-video rad je jedno avanturističko putovanje ka vrednosnoj, društvenoj, političkoj samosvesti. ciljevi ovde izgledaju jasni - odgovoriti na pitanje koje je naše mesto u svetu, kako su stvari koje podrazumevamo u našim životima u stvari određene društvenim, političkim okolnostima, ko smo mi uopšte - ali tačke do kojih treba da stignemo nisu ucrtane na mapi, tako da ovo putovanje u grupi postaje zabavno, duhovito, zastrašijuće lutanje, sa vrlo neizvesnim ishodom, sa nadom da ćemo stići do nečeg vrednijeg od suštog skepticizma i individualizma shvaćenog kao borba protiv drugog i kao strah od drugosti i nepoznatog.”  bojan babić (danas, 27.01.2015)

galerija >>

<< nazad